Dete ne govori

Pored bezbroj raznih informacija vezanih za govorni razvoj stičemo utisak da su roditelji zbunjeni jezičkim razvojem dece. Vrlo često nailazimo na različite stavove koji dovode do dileme kada dete treba da progovori. Da li je to pre prvog rođendana, sa godinu dana  ili do dve? Kolika su individualna odstupanja u progovaranju? Da li je u tom ranom uzrastu neohodan logopedski tretman? Da li je tačno da će dete svakako progovoriti kada bude spremno za govor? Kada treba da se zabrinemo za govorni razvoj deteta?

Da bi izbegli mnoge predrasude vezane za jezički razvoj dece u ovom članku ćemo razjasniti sve zakonitosti progovaranja ali dati i praktične savete stučnog logopeda kako adekvatnom stimulacijom izbeći ili minimizirati mnoge poremećaje.

Kada deca treba da progovore?

Hajde da prvo preciziramo odgovor na ovo pitanje. Prve reči se javljaju između jedanaestog i trinaestog meseca. To su kratke, obično dvosložne, reči koje imaju stvarno značenje i povezane su sa odgovarajućim predmetom ili osobom.

Deca u ovom uzrastu obično izgovaraju 2-3 reči koje u sebi sadrže jednostavne glasove za izgovor (a, o, e, p, b, t, d, m). Prve reči obično imaju i šire značenje, tako da izgovorena reč mama znači da dete želi da mu mama nešto da, obično to pokazuje i prstom ili rukom. Širi ruke i reč mama znači da želi da ga mama uzme…

Ovde moramo naglasiti princip individualnosti svakog deteta i da neka deca nešto kasnije progovaraju. Ali to kašnjenje ne sme biti duže od par meseci tj. svakako dete treba da progovori do osamnaestog meseca. Ukoliko dete samo kasni sa izgovorom reči svakako bi trebalo da pokazuje razumevanje jednostavnih verbalnih naloga.

Razumevanje reči se razvija pre i brže od njihove upotrebe. Pre izgovora reči dete zna i razume određen broj reči koje će tek kasnije koristiti. Takođe je veoma bitno prisustvo neverbalne komunikacije kod deteta i zainteresovanost za okolinu, ali i pokušaji verbalne produkcije u obliku slogovnog izražavanja kao načina komunikacije sa okolinom.

Ukoliko dete nema neverbalnu komunikaciju i ne pokazuje razumevanje jezičkih sadržaja svakako se treba konsultovati sa stučnjakom, jer se možda radi o poremećaju, a ne o individualnom kašnjenju deteta. Ponekada se stiče utisak da dete razume govor, ali neće da govori. Roditelji često budu u zabludi jer dobijaju podatak da su oni ili bliži srodnici progovorili kasno sa 2-3 godine i da je dalji govorni razvoj tekao nesmetano, spontano.

Kako naterati dete da progovori?

Često se susrećemo sa ovim pitanjem. Mada, možda nije dobro formulisano, jer dete ne smemo prisiljavati na govor. Govor mora da bude prijatan i da je pozitivan izraz dečijih potreba, želja i način socijalizacije. Ukoliko dete ne govori, sigurno postoji neki razlog za to. Postoji više mogućih uzroka koji dovode do kašnjenja u progovaranju i potrebno ih je otkloniti. Otklanjanjem ovih uzroka dete progovara nekada brzo posle mesec- dva, a nekada je potrebno i nešto duže. Zato se konsultujte sa iskusnim logopedom koji će utvrditi moguće uzroke i dati najbolje smernice za prevazilaženje problema.

Najčešći razlog kada dete pokazuje razumevanje, a još uvek ne progovara je nedovoljna verbalna stimulacija. Detetu nije dovoljno što sluša govor odraslih oko sebe ukoliko ta komunikacija nije njemu direkto upućena i prilagođena. Dete progovara nakon određenog perioda prikupljanja zvučnih iskustava iz okoline. Proces percepcije, analize i produkcije glasova nije tako jednostavan i nekad je deci potrebna dodatna verbalna stimulacija kroz ponavljanje jednostavnih, kratkih reči.

Dete mora da izgradi vezu izgovorene reči i datog predmeta kako bi se pojavila prva reč. Potrebno je da detetu uz izgovorenu i ponovljenu reč pokažete i predmet na koji se ona odnosi. Sve ovo mora da se ponavlja određeni broj puta kako bi dete napravilo trajnu vezu predmet-reč. Kada dete shvati svrhu govora, kada oseti direktnu korist,  počeće da koristiti nekoliko jednostavnih reči kako bi zadovoljilo svoje potrebe. Moramo naglasiti da dete počinje da govori kada dostigne izvestan stepen fizičke i mentalne zrelosti.

Kašnjenje u progovaranju može da bude simptom jezičkog poremećaja, razvojne disfazije ali i da se javi u sklopu nekog drugog razvojnog poremećaja. Zato je važno za roditelje da znaju razvojni put govora kako bi ga mogli pratiti i na vreme uočiti teškoće u njegovom razvoju.

Govorna funkcija je najsloženija i za njen razvoj je potreban dug razvojni put i vreme da se razvije. Svako kašnjenje je potencijalni rizik za celokupan razvoj ličnosti deteta. Samo blagovremenim uočavanjem problema ovo se može izbeći i detetu omogućiti normalan razvoj.

Kada beba počinje da priča?

Razvoj govora odvija se kroz faze, tako što se jedna gradi na temeljima druge. On počinje prvim krikom, brbljanje, prvim oblicima govorne imitacije i na kraju dolazi do govornog osamostaljivanja tj. pojave reči. Beba i pre govora učestvuje u komunikaciji i vrlo je važno podržavati i koristiti neverbalnu komunikacij da bi se razvile prve reči.

Dete usvaja elemente jezika oponašanjem, vežbanjem, podsticanjem u zavisnosti od svojih fizičkih i psihičkih sposobnosti. Govor će se razviti samo ako postoji interakcija okoline sa detetom. Ukoliko izostane pozitivan uticaj okoline u kritičnom periodu, a to je u prve dve godine života deteta, govor se neće razviti ili će imati ozbiljna odstupanja u razvoju.

Pre pojave prve reči bebe prolaze faze fiziološkog glasanja i plača u prva dva meseca. Od drugog do petog meseca pojavljuje se kontrola intonacije glasa kao i pojava osmeha i gukanja kao oblik interakcije sa okolinom. Bebe počinju na različite načine da plaču kada su gladne, kada ih nešto boli ili se melodično glasaju kada su zadovoljne.

Zatim od petog do osmog meseca dolazi do brbljanja i udvajanja glasova (baa, maa, a-ga, da-da ba-ba). Beba očima traži izvor zvuka. Zapaža zvučne igračke. Nakon osmog meseca brbljanje se intenzivira i postepeno u interakciji sa okolinom prelazi u reči, a to je između jedanaestog i trinaestog meseca.

Prve produkovane reči predstavljaju imitaciju životinjskih glasova ili nekog zvuka koji proizvodi određen predmet ( mu, pa, bi-bi, bum, am-am…). Zatim, dolazi do pravog imenovanja poznatih osoba ili predmeta. Kada dete nauči desatak reči koje često upotrebljava, lako dolazi do proširenja rečnika na 50-70 reči, kada se može očekivati i formiranje prvih udvojenih iskaza, a to je sa osamnaest meseci.

Vrlo često baš u ovom periodu dolazi do zastoja u razvoju govora. Neka deca ne uspevaju da formiraju prve reči ili da razviju rečnik do pojave prve fraze. Zato se ovo smatra kritičnim periodom u kome se posebno treba posvetiti detetu i interakciji sa njim kroz podržavanje verbalnih iskaza i učenje novih reči.

Kod neke dece ova faza brbljanja traje nešto duže, pa dete ne priča do petnaest meseci. To još uvek nije za brigu. Povećanom interakcijom i verbalnom stimulacijom dete će uskoro početi da izgovara reči.

Ukoliko primetite da se brbljanje smanjuje, da izostaje da ne dolazi do pojave prve reči ni do osamnaest meseci, potražite stručnu pomoć kako ne biste izgubili dragoceno vreme za razvoj govora.

Dete od dve godine ne priča

Ovo je uzrast kada se svakako očekuje da dete govori. Intenzivan razvoj govora se dešava u periodu između osamnaestog meseca i kraja druge godine. U ovom periodu dete uči nekoliko reči dnevno, počinje da povezuje reči i izgovara prostu rečenicu „to kuca“, „tata auto“, „nema baba“, „ ne jesti“. Dete ovog uzrasta ima 200-250 reči.

Takođe je izražena radoznalost za okolinu pa može i da postavlja pitanja „Gde tata?“ „Šta to?“ „ Ide pa-pa?“. Dete pokazuje imenovane slike u slikovnici. Na zahtev pokazuje delove tela. Sledi i razume jednostavne naloge „Poljubi bebu“, „Gde su cipele?“. Voli da sluša jednostavne priče i pesmice. Prija mu dinamičnost i melodičnost izgovora pa počinje da ponavlja reči ili delove reči iz pesmice bez potpunog razumevanja. Vrlo često to ponavljanje prate i pokreti tela i ples.

Dete mnoge reči u tom periodu izgovara imitirajući odrasle, a da ne zna njihovo značenje, stavlja ih u različite kontekste i postepeno ovladava njihovim značenjem i upotrebom.

Ukoliko dete od dve godine ne priča svakako se morate javiti logopedu. Vrlo je česta zabluda da će dete samostalno progovoriti ako razume govor. Razumevanje u ovom uzrastu nije dovoljno. Dete sa dve godine treba da ima prostu rečenicu. Ukoliko ne govori velika je verovatnoća da se radi o nekom jezičkom poremećaju – disfazija, alalija ili neki drugi razvojni poremećaj.

Kasno progovaranje može da uzrokuje i dislaliju. Nekada se radi samo o govornom kašnjenju, međutim i to kašnjenje dovodi do problema u govornom razvoju, koji se nekada primete tek pred polazak u školu. To je obično loš izgovor glasova zbog jezičke nezrelosti ali i teškoća u usvajanju gramatičkih struktura. Vrlo često se sreće i siromašan leksički fond. Sve ovo zajedno pravi veliku prepreku za učenje slova kao i procesa čitanja i pisanja.

Dete od tri godine ne priča

Na žalost još uvek je relativno česta pojava da se roditelji obrate logopedu ako dete ne govori tek sa tri godine. Dete do treće godine treba da usvoji bazu maternjeg jezika. Ukoliko se propusti ovaj kritični period za razvoj govora neminovne su posledice na jezički razvoj, ali vrlo često i na kompletan razvoj ličnosti deteta.

Dete sa dve godine već dobro komunicira sa roditeljima, može da započne razgovor, da postavlja pitanja i da izrazi svoje osnovne potrebe. Međutim, značajan napredak se dešava između druge i treće godine, kada je dete sposobno da gramatički organizuje jezičke sadržaje. Dete se usavršava u formiranju rečenice bez obzira na vrstu okruženja. Ima reči za gotovo sve što ga okružuje, što je oko 800 reči.

Koristi se rečenicom od 2-3 reči. Upotrebljava imenice, glagole, priloge, prideve i predloge na, u i pored. Koristi zamenicu ja. Može da broji do tri. Govor je većinom razumljiv i široj okolini, jer dete pravilno izgovara 50-70% konsonanata.

Karakteristika ranog dečijeg govora je ponavljanje tuđeg govora (eholalija) i govor sebi i za sebe. Kada deca počinju da govore, ona često ponavljaju govor drugih, zbog nedovoljnog razumevanja jezika ili zbog učvršćivanja fonda reči. Ova pojava je razvojna i trebala bi da nestane do treće godine. Ukoliko se zadrži, može ukazivati na neki poremećaj.

Deca sa tri godine vole da govore sama za sebe, dok se igraju ili manipulišu nekim predmetom. Nekada ovi monolozi mogu biti i veoma dugi, ali ne bi trebalo da zabrinu roditelje, jer je to normalna faza govornog razvoja koja nestaje oko pete godine. Svakako je dobro pratiti sadržaj ovog govora, koliko je on smislen i organizovan.

Praksa je pokazala da ukoliko dete ne govori sa tri godine uvek se pojavljuju i sekundarni problemi na planu emocija, ponašanja ili socijalizacije. Zato je potpuno neopravdano čekati uzrast od tri godine da bi se govor razvio. Tretman u ovom uzrastu je dugotrajan i mukotrpan i krajnje neophodan.

Dete od četiri godine ne priča

Postoje deca koja ni na ovom uzrastu ne govore. To su obično deca koja imaju neki razvojni ili senzomotorni poremećaj. Obzirom da je kritičan period za razvoj govora u prve tri godine života, posle ovog perioda vrlo teško se uči i razvija govor. Ali, obzirom na plastičnost mozga za učenje još uvek dugotrajnim i intenzivnim radom moguće je razviti bar osnovu verbalne komunikacije.

Deca uzrasta od četiri godine samostalno govore o događajima, mogu da ispričaju priču. Služe se gramatički ispravnom složenom rečenicom. Imaju rečnik oko 1500 reči. Izgovor gotovo svih glasova je pravilan. Često postavljaju pitanja „Žašto?“ „Kako?“ „Kada?“. U najvećem delu govor dece ovog uzrasta je veoma sličan govoru odraslih govornika.

Veliki broj dece u ovom uzrastu prepoznaje neka slova. Može da se igra igrice na „ na slovo, na slovo“ tj. povezuje izgovoreni glas, reč i slovo što će vremenom dovesti do usvajanja procesa pisanja i čitanja. Pokazuju veće intresovanje za knjige i pisanje.

Dete sve razume, ali ne govori

Često čujemo da roditelji kažu „Dete sve razume, samo neće da priča“. Ovako formulisana teza može biti samo delimično tačna. Ako dete ne govori, a dostiglo je određen stepen fizičke i mentalne zrelosti, sigrno postoji razlog zašto ne govori. Ti razlozi nisu jedinstveni i vrlo često ih ima više.

Razumevanje govora jeste bitno, ali nije dovoljno da bi dete govorilo. Prvo treba da razumemo šta se podrazumeva pod tim „dete sve razume“. Procena razumevanja govora nije tako jednostavna. Ona podrazumeva različite stepene složenosti za određeni uzrast. Pa tako očekivano razumevanje govora nije isto za dete od trinaest meseci i dve godine.

Razumevanje se postepeno razvija već od prvih dana života. Pa tako, beba u prva tri meseca reaguje na različite zvukove. Uznemiri se na pojavu jakih zvukova. Širi oči i smeje se kada čuje poznat glas. Do šestog meseca beba nauči da zapaža zvučne igračke, očima traži izvor zvuka. Raduje se poznatim osobama.

Na uzrastu izmeđe sedmog i dvanaestog meseca dolazi do intenzivnijeg i konkretnijeg razvoja razumevanja. Dete intenzivnije sluša dok mu se govori. Voli brojalice, pesmice i svako variranje intonacije. Pokušava prema intonaciji da razume značenje reči. I pred kraj ovog perioda može da razume i nekoliko reči ( ne, daj, mama, ide papa…)

Dete u toku druge godine ovladava razumevanjem  jednostavnih naloga „Baci loptu“ , „Donesi patike“. Pokazuje imenovane slike u slikovnici, na nalog pokazuje delove tela. Sluša jednostavne priče i pesmice.

Dete na uzrastu između druge i treće godine razlikuje značenje reči veliko-malo; gore-dole; ide -stane…Sledi i izvršava dva zahteva „Uzmi knjigu i stavi je na sto“..Razume značenje reči koje još uvek aktivno ne upotrebljava u svom rečniku.

Dete posle treće godine razume i jednostavna pitanja ( Ko?, Šta?, Gde?) Čuje vas kada je u drugoj sobi. Čuje i razume većinu rečenog kod kuće i u vrtiću. Voli kraće priče i odgovara na jednostavna pitanja u vezi sa njima.

Kod neke dece zaista postoji razvijeno razumevanje za određeni uzrast ali ipak ne govore. Govor je vrlo složena funkcija u kojoj značajnu ulogu imaju emocije i socijalna inerakcija. Svi ovi faktori se međusobno prepliću i moraju biti u optimalnom nivou razvijeni da bi dete moglo i želelo da govori. Ukoliko dete može a ne želi da govori onda se opet radi o poremećaju, ali ovaj put na planu emocija ili socijalizacije. Ovi poremećaji ne prolaze spontano sa sazrevanjem nego zahtevaju ozbiljnu procenu i tretman.

Ukoliko prateći razvojne norme primetite neko odstupanje u razvoju vašeg deteta obavezno se konsultujte sa iskusnim logopedom koji će vam pomoći da otklonite zastoj i govorno kašnjenje. Konsultacije sa logopedom su poželjne i preventivno u prve dve godine života deteta. Pozovite i zakažite pregled.